У шетњи са дамама из неолитске Винче

У шетњи са дамама из неолитске Винче

        У периоду од 21. до 24. фебруара 2013. године, одржан је  35. Међународни сајам туризма у Београду. Од тада, прошла је једна седмица, сасвим довољно времена да посетиоци сајма поређају своје утиске од најупечатљивијих до најслабијих, да учесници уврсте стечене контакте међу важне, а постигнуте резултате показаће само време.

Овогодишњи сајам туризма протекао је у готово празничној атмосфери. Жамор веселих лица, разнолика музика на сваком кораку, знани мириси домаће кухиње мешали су се са егзотичним мирисима страних, непознатих јела, а, све ово је допринело употпуњавању постојеће туристичке понуде. Хале су изгледале као једна огромна позоришна сцена на којој су се сва четири дана непрестано смењивали: римљани, средњовековни витезови, краљица Јелена Анжујска, чувени српски писци, цар Константин, гусари, Индијанке, кловнови... У шаренилу калеидоскопа, пажљивом посматрачу, поред свих живописних ликова, нису могле промаћи лепе неолитске Винчанке.

Чланови удружења „Млади за туризам“ представили су своје досадашње резултате на штанду у оквиру понуде Привредне коморе Београда. Окосницу њиховог учешћа на сајму туризма представљао је програм „Винчанке – даме неолита“ у оквиру акције „Спасимо Винчу, сачувајмо историју“. Програм који је имао за циљ да пробуди Винчу из вишемиленијумског сна је био састављен из пет елемента: презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи, шетња девојака у хањинама које су дочаравале одећу из неолитског периода Винче, наградна игра, анкета „Колико познајете Винчу“, и дељење памфлета о археолошком налазишту.

Стога, ово је главни повод за представљање четири врло успешне девојке које су замишљени програм спровеле у дело. Светлана Цеца Ристановић, апсолвент Високе туристичке школе,  осмислила је и сашила хаљине. Цецина два модела понеле су: Тамара Грујичић, дипломирани географ, Ана Симић, дипломирани туризмолог, обе су завршиле Географски факултет у Београду, и Даша Денда, студент треће године на Високој туристичкој школи.

*Цецо, сашила си хаљине које су привукле пажњу на протеклом сајму туризма. Да ли кројење можемо да уврстимо у један од твојих хобија и када си открила ту своју креативну страну?

Цеца: Заправо, мој хоби је шивење, а ту љубав је од малих ногу у мени неговала мама. Одувек сам се дивила особама које имају таленат да својим рукама направе нешто. Данас се у „ери менаџера“ такав рад мало цени и остаје у сфери хобија. Како сам одрастала, тако ме је све више фасцинирало прављење одеће по мери, тејлр мејд (tailor made). Самоука сам, за сада се „ослањам“ на модне часописе, али гајим наду да ћу ускоро моћи да кројим у потпуности самостално. Креативност је енергија у самом човеку која се негује и разоткрива током целог живота. Не каже се узалуд да неко има осећај или смисао за лепо.

      *Такође си сама скицирала моделе. Како је уопште настала идеја и одакле си црпла инспирацију за твоје виђење одеће, коју су у далекој прошлости носили припадници винчанске културе?

Цеца: Допала ми се идеја удружења „Млади за туризам“ о изради одеће, тј. изнети на светлост дана делић живота из давне прошлости. Прва и основна инспирација су биле неолитске фигурине са локалитета Бело брдо, Винча. Посматрала сам њихове слике и сећала се приповедања кустоса Драгана Јанковића. Онда је прорадила машта...

      *Као логичан след ствари, настала су ова два предивна модела (које можете видети на сликама), да ли можеш да их опишеш? Свакако, требало би да се спомене, да на пронађеним фигуринама, виде се препознатљиви детаљи које си задржала на својим креацијама, као што је ве изрез (V), реци нам, колико су ти од помоћи биле фотографије споменутих фигурина?

Цеца: Држала сам се основних принципа – карактеристичан „ве“ изрез око врата, одећа из трака и заступљеност црвене боје. Међутим, доза бојазни је била стално присутна, како урадити одећу налик оној од пре 5.500 хиљада година, (при томе нема поузданих података како је стварно изгледала), а да се не скрене у кич и неозбиљност? Да не спомињем чињеницу, која је лебдела у ваздуху, да ће таква одећа бити премијерно приказана широком аудиторијуму, какав је сајам туризма у Београду. Било је доста скицирања у оловци и наравно, увек усмерен поглед на слике фигурина. Направила сам укупно по три женске и три мушке комбинације, а чланови „Млади за туризам“ су потом гласали за оне које ћу израдити. Због недостатка времена за реализацију, па и средстава, одлучили смо се за два женска костима. Први је окер хаљина, мало испод колена са већим „ве“ изрезом око врата. Моја идеја су биле уметнуте вертикалне траке црвене боје у доњем делу хаљине. То је имало за циљ да разбије монотонију кроја, а покаже креативност неолитских креатора, да их тако назовем. Друга хаљина је по дизајну пресликана са једне винчанске фигурине. Мени је одавала утисак да се ради о мушкој одећи због грубих црта и скромне декорације, али прилагодила сам је женском стасу – шила сам мало изнад колена, благо струкирала, пратећи линију тела. У предњем делу су косе траке црног и црвеног лана док је полеђина само у црној боји. Додала сам као детаље каишеве и траке за косу. Ови модели израђени су од ланеног платна. Користила сам црвену, окер и црну боју.

      *Када си сашила моделе, какви су били утисци људи из твог окружења, а како ти се чинила реакција девојака које су носиле твоје моделе?

Цеца: Када сте у фазама израде околина нема представу какав је коначни продукт вашег рада и посматра само фрагменте. У мом случају ти „фрагменти“ су били делови материјала са ознакама начињеним кројачком кредом. Није било занимљиво уопште. Све до момента када је део по део почео да се уклапа један са другим. Чак и девојке, које ће носити костиме, су имале дозу неповерења, или пре да кажем нестрпљења. Већ након прве пробе ствари су долазиле на своје. Сваку хаљину сам поставила на кројачку лутку и тада је жири, првенствено укућани, дао прве позитивне оцене. Допало се људима, што мене посебно радује.

      *Сада је куцнуо час да из прве руке сазнамо утиске три даме од Винче. Које су вам мисли пролазиле кроз главу док сте на сајму туризма носиле моделе? Опишите нам какав је осећај шетати сајмом као Винчанка?

Ана: Осећај је ванвременски јер радиш нешто добро за културу своје земље, упознајеш колеге и посетиоце на сајму са светским значајем Винче.

Тамара: Са правом постоји она страна изрека „одело чини човека“, једноставно, на неки начин стопите се са оним ликом кога представљате. Осећала сам се као права Лејди од Винче!

      *Дашо, с обзиром да си се сасвим случајно обрела у улози Винчанке, да ли можеш да нам објасниш како је дошло до тога и да ли си размишљала дуго пре него што си прихватила ту улогу?

Даша: Мики ме се досетио (прим. аут. Мирослав Милошевић, ПР „Млади за туризам“), и питао да ли хоћу да се прошетам као Винчанка, вече пред сајам. Размислила сам на тренутак и рекох себи: „Зашто да не!“. За хаљину сам очекивала да ће бити ужа, јер је Мики то нагласио када смо се чули, и плашила сам се да ли ћу успети да се увучем...али када сам је пробала, била је доста шира, тако да ми је лакнуло!

      *Како су реаговали на вашу појаву посетиоци сајма туризма? Да ли су вас питали из ког историјског периода долазите?

Тамара: Једна девојчица је мој најпозитивнији утисак са сајма и моју одору Винчанке. Наиме, девојчица је, видевши ме, узбуђено повукла маму за руку и повикала: „Мама, мама, ево је још једна принцеза!“. Нема сумње да су неолитске Винчанке биле праве принцезе!

Даша: Стекла сам утисак да већина људи није могла да претпостави из ког периода долазим. Један од коментара је био да сам Египћанка.

Ана: Није било неких специфичних реакција на моју појаву, али је било интересантних конотација на флајер археолошког налазишта Винча, који смо добили од Музеја града Београда. Конкретно, биле су позитивне реакције на штанду Македоније, они нису уопште били упућени да је локалитет крајем прошле године поново „прорадио“. С друге стране, мени је било посебно драго да неки страни држављани имају сазнања о нашем археолошком благу.

      *Шта мислиш Цецо, да ли би постојала потражња за оваквим моделима на постојећем модном тржишту? Можда је у најави нека модна линија са твојим именом?

Цеца: Потражња за винчанским хаљинама? Хм! Можда би и било заинтересованих. Хаљине од природног материјала као што је лан (зна се да је то материјал погодан за израду летње одеће и да штити од сунца), једноставног кроја, без истицања струка и балго обореним рукавима што даје могућност да их носе и жене нестандардних величина, и труднице у првим месецима трудноће. Мислим да би било интересантно. Боје би се могле проширити на браон, зелену, плаву и белу. То би била летња колекција хаљина, сведених боја у комбинацији са класичним шеширима – „Неолитска дама“. Други варијетет би биле хаљине за млађе девојке, где би боје однеле примат. Све је могуће.

Даша: С обзиром на то да су сличне хаљине носиле праисторијске даме, одлично је дизајнирана и чак се уклапа у данашње време. Крој је класичан, минималистички...за неко летње време таман. Носила бих поново ову хаљину, само мало краћу и ужу верзију, са адекватним накитом. Изгледа некако бохемијски!

*Тамара, спомињали смо већ анкету „Колико познајете Винчу“, какав је био одзив посетилаца на сајму туризма што се тиче попуњавања анкете?

Тамара: Што се тиче саме анкете, одзив је био добар, ја сам лично задовољна, али је она рађена само један дан. Нажалост, немам информацију о томе колико је анкетних листића одштампано, а колико је попуњено.

*Ана, познато је да си остварила активну сарадњу са кустосом Драганом Јанковићем, како је дошло до ваше сарадње? Могла би да нам кажеш и како си се заинтересовала за Винчу? 

Ана: Са Драганом сарађујем доста дуго. Први пут сам била у Винчи пре неких седам година са другарицом и са великим утиском вратила сам се кући. Кустос Драган Јанковић помогао ми је око података за матурски рад који сам радила на тему Винче. И тада су имали проблема. Покушала сам да помогнем својим позивима упућеним надлежним институцијама, али то се завршило без већих резултата. Након уласка у „Млади за туризам“, уз помоћ председника удружења Владимира Крстовића, успела сам да покренем људе и екипу у самом удружењу који ће ми касније помоћи. Винча ме је толико обузела да сам и на факултету писала семинарски рад на ту тему. Више од две године локалитет Бело брдо био је затворен за посетиоце. Дошла сам на идеју да организујем излет у Радмиловац и Винчу за 12 храбрих људи, који су се борили са блатом и кишом како би стигли на одредиште. Доказ да се нису покајали, говори чињеница да сви они причају о Винчи и указују на проблеме. Све се покренуло са мртве тачке. Захвалност дугујем и колегама из других удружења који су ми прискочили у помоћ, Јелени Симић, „Лас хентес“ из Панчева и Зорану Митровићу, „Еко фан камп“ из Крагујевца. Касније смо покренули блог „Спасимо Винчу, сачувајмо историју“, потом онлајн петицију за поновно отварање локалитета и учествовали у гласању за „Место које волим“. Убрзо је направљен још један излет, на којем је било три пута више људи него претходни пут, и тако је кренула да се шири прича.

*Намеће се питање, који је ваш мотив укључивања у целу ову причу око спашавања и промовисања археолошког налазишта Бело брдо у Винчи?

Ана: Већина људи не зна ништа о Винчи, изузев депоније и нуклеарног института, а наш циљ је да се то промени, поготову у свести надлежних органа. На лето планирамо бројне акције, али за сада нећу ништа да откривам.

 Даша: Волим акције и радионице оваквог типа, као и људе који су вољни да се ангажују за праве вредности. Заједнички рад са члановима овог удружења посебно ми је драг. За сваку наредну акцију око спасавања Винче одазваћу се без оклевања!

Цеца: Мој мотив приласку овој акцији је енергија младих људи из удружења „Млади за туризам“ која је „заразна“, народски речено. Винча је део мог белог града. Она је златна, а моји суграђани ипак то не виде, јер нико, већ дуго, није обрисао прашину са ње. Треба времена, рада и труда да заблиста...и то ће доћи.

Тамара: У акцију „Спасимо Винчу, сачувајмо историју“ укључила сам се након једног састанка коме сам присуствовала. Допала ми се јако идеја, али сам са друге стране, била испровоцирана чињеницом да је једна таква вредност остављена да, практично, нестане немаром оних који су дужни да је чувају.

Интервју приводимо крају Тамариним речима: „Лејди од Винче Вам се клања!“

  

Олгица  Живковић